Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Vojislav Luković

Godina rođenja

1960.

Živi i radi

u Beogradu

Fakultet

Fakultet Likovnih umetnosti

U klasi profesora

Milice Stevanović

Član udruženja

ULUPUDS; DKS

  • Рођен у Београду 1960.године.
  • Дипломирао сликарство на Факултету Ликовних уметности у Београду 1989.године. у класи проф.Милице Стевановић. 
  • У Народном музеју у Београду положио стручни испит и стекао звање сликара рестауратора.
  • У истоименој установи радио на конзервацији слика на платну и дрвету.
  • Као члан тима рестауратора радио на рестаурацији фресака манастира Копорин (15.век). Такође је радио и на рестаурацији зидног сликарства зграде Лучке капетаније у Сочију (СССР). 
  • У Центру за културно наслеђе (Center for Cultural Heritage), у Никозији на Кипру, основао Атеље за рестаурацију икона.
  • Радио више година као ментор на предмету "Сликарство" на Универзитету за Треће доба у Београду. 
  • Три пута самостално излагао иконопис и учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству.

 

 

  • Иконе му се налазе у домовима свечара широм света, као и у збиркама: 

 

    • Музеја Српске православне епархије Банатске у Сентандреји, Мађарска.
    • Српског музеја хлеба, Пећинци, Србија
    • Малој галерија Синише Пауновића, Београд, Србија
    • Pater`s Charlton Icon Collection, Dublin, Ireland.

 

  • Члан је УЛУПУДС-а(Удружење примењених уметника и дизајнера Србије) и 
    ДКС-а(Друштво конзерватора Србије), сaмостални уметник.
  • Живи и ради у Београду.

 

 

ПУБЛИКОВАНИ РАДОВИ 


  • 2004. 
    "МОДУЛАРНИ РАДНИ РАМ ЗА НАТЕЗАЊЕ ПЛАТНА"
    28.Гласник друштва конзерватора Србије, Београд

 

  • 2003. 
    "МАЛА ЕРМИНИЈА ВОЈИСЛАВА  ЗОГРАФА",
    сликарска технологија јајчане темпере, "АТОС", Београд

  • 1994. 
    "СЛОЖЕНИ ПРОБЛЕМИ КОНЗЕРВАЦИЈЕ И РЕСТАУРАЦИЈЕ ИКОНОСТАСА ЦРКВЕ СВ.ГЕОРГИЈА ИЗ ВЕЛИКИХ БАСТАЈА"
    18. Гласник конзерватора Србије, Београд

Радош Гачић
НЕБЕСКА ИКОНОПИСАЧКА ВИЂЕЊА
Таковске новине", Горњи Милановац, 20.Новембар 1997. стр.7.



У Галерији Културног Центра отворена је, 12. Новембра, изложба икона Војислава Луковића, сликара и рестауратора из Београда. Настављајући ликовни програм, Културни Центар је приредио бројној публици још једну квалитетну изложбу. Представљене су 23 иконе из Луковићевог опуса рађене по византијским узорима, класичним иконописом, са битним елементима ауторске оригиналности због чега његов иконопис одступа од већ традиционалног копирања икона.

Иконе са ликовима најпознатијих хришћанских светаца које је Луковић својим "небеским виђењима " и иконописачком вештином предочио публици нису само пуке копије византијских светачких ликова на дасци. Традиционални ликови и иконографија послужили су аутору само као предлошци за оригинална сликарска дела. Иако на први поглед потпуно личе на узоре, Луковићеве иконе садрже извесне измене у детаљима, дакле одступања од оригинала. По сопственом виђењу и нахођењу, по сопственој уметничкој слободи, он мења одређене елементе иконописа. На тај начин ствара нов, лични став, лично виђење и даје лични печат свакој слици - икони.
Таквим радом Луковић врши икононадградњу. Решавајући занатски лако постављену сликарску проблематику и уносећи црту сопственог карактера и духовности, он ствара везу између сопственог виђења ововременог и изворног иконописа, оног који се јавио пре 15 векова и који се развијао пуних хињаду година. У тих хиљаду година мало се шта суштински променило у сликарском и иконографском смислу и поступку. Икона је задржала традиционалну форму и намену и одиграла битну улогу у формирању односа хришћана према сопственој вери и религији, према свецима. Она то чини и данас. Кроз богат иконописачки опус проткан новим иконографским елементима успео је да још једном успостави ту везу у вишезначењском смислу. Небеским иконописачким виђењима и сусретањима : између нас и небеске стварности. Вечне и (не) достижне.

Радош Гачић
ист.уметности, кустос у Галерији Културног Центра Горњи Милановац

 

 

Вера Грујић
ВОЈИСЛАВ ЛУКОВИЋ- ИКОНЕ
Ликовни живот 71/72, Београд, 1998. стр.30-31.



Политички догађаји који су обележили последњу деценију овога века и њима условљен поремећај система вредности неизбежно су се одразили и на уметност. Наравно, не само кроз различите погледе на дефинисање њеног места, смисла и улоге, већ и огромном продукцијом дела из домена иконописа, врсте која је дуго код нас била маргинализована. Активно учешће представника Српске Православне Цркве у јавном животу и еуфорично окретање дојучерашњих атеиста религији, најчешће подстакнуто снобизмом и жељом да се буде "у тренду", довели су до повећања потражње за иконама, а самим тим и до опредељивања бројних уметника за иконопис, углавном из комерцијалних разлога. Најобимнији део те огромне продукције јесу обичне копије, настале пресликавањем популарних и тражених предложака. На њима се огледа већа или мања вештина уметника, у већој или мањој мери савладане тајне заната, али не и њихова индивидуалност и труд да се удаље од стереотипа.

Ипак, има стваралаца који су сликање икона схватили као креативан чин. Они су стога своје напоре усмерили ка сагледавању суштине и формалних особености иконописа, што се нарвно одразило и кроз постигнуте ликовне вредности.

Један од тих уметника је Војислав Луковић, чија су двадесет и четири дела, настала од 1994. до 1997. била изложена у београдској галерији "Сингидунум".

Луковићево професионално опредељење, које га је по окончању Факултета Ликовних Уметности окренуло конзервацији и рестаурацији уметничких предмета, као и рад проведен на тим пословима у Народном музеју и другим сродним установама, а следствено том и могућност да види и проучи остварења старих мајстора, допринели су његовом добром познавању иконографских образаца, технике извођења и сликарске технологије. Сликајући јајчаним темперама, попут његових претходника из ранијих векова, он се у почетку није удаљавао од уобичајених иконографских представа. Зна се да су такви покушаји, као онај Ђорђа Крстића од пре стотинак година, на пример, постајали предметом сучељавања оштро супротстављених мишљења. Наиме, Српска Православна Црква је институција посвећена неговању традиционалних, у њено биће дубоко утканих и догматизованих вредности. У њој се, када је реч о класично схваћеној икони, столећима ништа радикално није мењало. С друге стране, пак, о томе јасно сведочи наша новија историја уметности. Утицај запада, супротан византијском, ортодоксном хришћанству, постао је приметан у српском религиозном сликарству током 18.века, а потпуно доминантан у наредном столећу.

Тако су и поједини покушаји да иконе изгледају нешто другачије него што је уобичајено, виђени на Другом Сабору савременог иконописа код Срба, одржаном 1993. у Народном музеју, наишли на уздржан пријем код црквених великодостојника и теоретичара. Ипак, време неминовно чини своје, па је и овде донело извесне промене. Међу њима било је негативних, које су икону удаљили од њене суштине и основног значења, али и позитивних. Управо ти позитивни помаци се огледају и на Луковићевим радовима. А колико је тешко иконописцу сведоче и речи епископа Данила Крстића : " Сујетни сликари овог трулежног света одричу иконописцима оригиналност. (...) Он (иконописац ) постиже највећи степен слободе кроз " монашко " одрицње од својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израз из Светог Предања. (...) Часни крст који носи православни иконограф је скован од две опречне заповести : "Не смеш бити лени кописта", и : "Нe смеш измишљати непостојеће утваре! ".

Зато је Војислав Луковић, да не би био " лени кописта " почео да се полако удаљава од предложака, али не у правцу окретања миметичком и овоземаљском, дакле својствима супротним особини иконе као апстрактног посредника између верника и приказаног светитеља, не бавећи се при томе ни " измишљањем непостојећих утвари". Пажљиво исчитавајући житија светих и на основу њих у своје композиције уносећи нове детаље, а уједно формирајући самосвојну ликовну поетику, он је новине прилагодио тежњи да се нагласе духовне вредности приказаних светитеља и њихова узвисеност и трансцедеталност, дакле традиционалне вредности својствене православном иконопису. Он то ради са избрушеним осећањем за меру, тако да се на први поглед његове иконе не разликују битно од оних добро познатих. Ипак, нису исте јер носе траг његове индивидуалности. Управо та особина Луковићевог иконописа и његов труд да настави започетим путем, уз мало више слободе, сигурно га воде ка самом врху и месту међу онима који треба другима да показују правац.

Вера Грујић
ист.уметности, кустос у Народном музеју у Београду

 

 

 

Оливера Гаврић Павић
Војислав Луковић: МАЛА ЕРМИНИЈА ВОЈИСЛАВА ЗОГРАФА, Атос Београд 2003.
Ликовни живот 103/104, Београд, 2003. стр.49..



Ова изузетно ретка и посебна књига у издању Атоса, мисионарског и духовног центра, писана и обликована руком иконописца Војислава Луковића, представља пример модерног, занимљивог и приступачног начина при обради задате теме. По угледу на луксузна издања страних издавача, са пуно колора, са савршено одрађеним дизајном који омогућава прегледност и јасноћу, Луковић је осмислио књигу која може бити интересантна свима, не само потенцијалним иконописцима.

Пред нама је један мали уџбеник у којем ћемо до детаља сазнати све о дрвету, о његовим могућностима као сликарске подлоге и о могућим опасностима које му прете од инсеката, тема врло позната сликарима конзерваторима. Ова књига је и њима намењена. У одељку где је детаљно објашњено постављање подлоге, могла сам се присетити часова технологије на ликовној академији где смо стицали основна знања о поступку класичне препаратуре. Касније сам се увек користила овом класичном технологијом при припремању платна, али резултат није увек био задовољавајући. Зато нам Луковић на примеру препарације даске може освежити наше памћење и објаснити због чега подлога пуца, сувише упија, има рупице и слично. За разлику од акрилне подлоге коју већина сликара користи при припремању платна и која коришћењу не тражи никакво знање и спретност, класична препаратура (болоњска креда, туткало и ланено уље) је најбоља али изузетно захтевна.
Наш сликарски позив је свакако и вештина владања сликарским рецептурама кроз искуство. Најчешће смо као студенти академије занемаривали технолошки део. То говори о неразумевању самог сликарског позива чију историју и правила треба поштовати и разумети ток времена који нас повезује са врхунским мајсторима сликарског заната. Касније се врло брзо успоставило да управо они студенти који су бежали од владања технологијом и од владања различитим сликарским техникама (уље на платну, мозаик, фреско сликарство, темпера, пастел, акварел, гваш...) нису ни волели сликарство. Врло брзо су кренули неким другим стазама остављајући нас, конзервативце, да се бавимо најстаријим сликарским техникама. Зато ме данас не чуди екстремна посвећеност старим технологијама код једног броја уметника као што је сам аутор ове књиге.

Војислав Луковић је дипломирао на факултету ликовних уметности у Београду. У пост дипломским студијама се определио ка изучавању конзервације и рестаурације слика. У том својству ради једно време у Народном музеју у Београду под менторским руководством мр Гордане Жуњић Кусовац. Као сликар конзерватор водио је атеље за конзервацију и рестаурацију слика у Никозији на Кипру. Своја знања из ове области користи и као сликар бавећи се иконописом.

Ова мала ерминија биће од велике користи студентима академија и свима који би се самостално бавили сликањем темпером на дасци. Код нас још увек нема довољно сликарских приручника, нема стручне литературе, па се многи баве сликарством без неопходног знања. Надам се да ће се у будућности размишљати и радити о другим технологијама, као што би била технологија мозаика, ако не из пера нашег аутора, онда макар превод неког од бројних страних издања.

Оливера Гаврић Павић
ист.уметности

НАГРАДЕ


  • 1998. 
    ГОДИШЊА НАГРАДА УЛУПУДС-а
  • 1992. 
    СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ МУЗЕЈА ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ ЗА ПОСТИГНУТ УМЕТНИЧКИ НИВО У ОБЛАСТИ КОНЗЕРВАЦИЈЕ И РЕСТАУРАЦИЈЕ
  • 1987. 
    НАГРАДА ЗА ЦРТЕЖ НА ТЕМУ "ЖИВОТИЊЕ" НА ФЛУ