Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Vladimir i Milica Peric - Gal. Lucida, Bgd, april 2017.

Vladimir Perić, rođen u Zemunu i Milica Perić, rođena u Beogradu, Srbija. Žive i rade zajedno u Beogradu, Srbija.

Vladimir Perić (1962) je multimedijalni umetnik i docent na modulu Fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Na sceni vizuelne umetnosti prisutan je više od tri decenije, a njegovo stvaralaštvo može se podeliti u tri perioda – kada je izlagao pod pseudonimom Talent (1986-1996), zatim kao osnivač i član umetničke grupe Talent Factory (1996-2006), nakon čega izlaže pod vlastitim imenom i u okviru novog desetogodišnjeg projekta Muzej detinjstva.

Još od svog pojavljivanja 80ih godina XX veka, Perić na scenu unosi prepoznatljiv umetnički izraz, često zasnovan na sakupljanju odbačenih predmeta i materijala iz polja industrije, kulture svakodnevice, biljnog i životinjskog sveta. Ove materijale pronađene uglavnom na buvljim pijacama, otpadima, ulici i napuštenim fabrikama, umetnik transponuje u različite umetničke medije – instalacije, objekte i redimejd, zatim fotografiju, video, grafiku i grafički dizajn.

Izlagao je na više od sedamdeset samostalnih i na više od dve stotine grupnih izložbi. Dobitnik je više nagrada, a među njima je i prestižna nagrada za vizuelnu umetnost u domaćem kontekstu – nagrada lista “Politika” iz fonda „Vladislav Ribnikar” za izložbu „Made in YU”, Galerija Haos, 2006.

Na polju tipografije i grafičkog dizajna, najvažnije priznanje dobio je za svoje foto-tipografsko pismo FeO₂, koje je uvršteno u pregled grafičkog dizajna u okviru publikacije Stivena Helera i Marka Ilića: Icons of Graphic Design (Themes&Hudson, prvo izdanje 2001, drugo izdanje 2008). Ovo i druga Perićeva tipografska rešenja objavljivana su u mnogim stranim i domaćim publikacijama i časopisima, poput  ”2nd sight, graphic design after the end of print” Dejvida Karsona,  “Domus”, “How”, “Graphics International” , “KvadArt”, “Eterna”, “Reč”, “New Moment”, “Remont Art magazin”, “Art Fama” itd.

U središtu trenutnog delovanja nalazi se projekat Muzej detinjstva, u okviru koga se prikupljaju, arhiviraju i koriste u umetničkim radovima, zanemareni svakodnevni predmeti, ponajviše oni koji su amblematični za detinjstvo jugoslovenskih generacija 60ih, 70ih i 80ih godina.

Muzeju detinjstva se pridružila istoričarka umetnosti i kustoskinja Milica Perić (1984) i nastavila sa Perićem da razvija ovaj obiman projekat kao fuziju savremenog kolekcionarstva, vizuelne umetnosti i muzeološke prakse. U centru njenog rada je razvoj kolekcije Muzeja detinjstva kroz sedmično sakupljanje predmeta mahom na buvljoj pijaci i sortiranje u muzeološki kategorisane oblasti, kao i prezentacija Muzeja detinjstva kroz izložbe i umetničke radove, predavanja i publikacije. Vladimir i Milica rade kao umetnički tandem od 2013. godine i na projektima koji su van okvira Muzeja detinjstva.

web: vladimirperic.rs      muzejdetinjstva.rs

 

 

Od svojih početaka, krajem 80-ih godina 20-og veka, stvaralaštvo Vladimira Perića predstavlja vid anarhistične struje u smislu usredsređivanja na odbačeno, kao i nastojanja da se stvori ‘nadlogični’ predmet. Za njega je karakteristično istraživanje i sakupljanje odbačenih predmeta/artefakata (koje nalazi na buvljim pijacama, otpadima i sl.), kao i različitih bio-materijala. On istražuje specifičnost predmeta/artefakta, njegove anomalije, korespodencije sa drugim predmetima, odnosno organskim materijama. Kroz reprocesuiranje odbačenog predmeta, kao i bio-materijala, on (re)konstruiše sopstveni idealitet – često spajajući odbačenu kulturu i (odbačenu) prirodu. Perić šalje neobične poruke koje govore o svetu na koji smo možda i zaboravili; on skreće paznju na njega preoblikujući ga u nešto drugo, reprogramirajući ga. Svoju fascinaciju raznim specifičnostima on prenosi publici fokusiranjem na samu egzistenciju/postojanje/život predmeta, njegovu prisutnost ne više “tamo i negde”, već “ovde i sada”, izmeštajući ga. Perić kroz svoje radove otkriva različitost istog - kroz gomilanje istorodnih predmeta, kao i bio materijala, odnosno putem njihove kombinatorike i korespodencije. Za njega je svaki predmet specifičan, nasuprot industrijskom nastojanju za jednoobraznošću u kojem kao da nastoji da pronađe ‘fabričku grešku’ - grešku mašine kroz otkrivanje različitosti u mašinsko procesuiranim objektima. Predmet kroz svoju egzistenciju stvara sopstvenu istoriju, ali služi i kao arheološki materijal za sećanje – artefakt. Neki Perićevi radovi privlače pažnju samom neobičnošću predmeta, neki njihovom akumulacijom, kombinatorikom, recikliranjem, reprogramiranjem. Jedan znak/označitelj postaje drugi.

Perićeva vizuelna komunikacija često funkcioniše na tankoj liniji između dizajna i likovne umetnosti. Njegov poznati “Feo2” je tipografski interfejs koji zamagljuje tradicionalnu podelu na primenjenu i likovnu umetnost. Ova autorska tipografija donela mu je međunarodno priznanje, uvrštena je u publikaciju Stivena Helera i Mirka Ilića Icons of Graphic Design (Steven Heller, Mirko Ilić, Icons of Graphic Design, Themes&Hudson, 2001, 2008).

Aktuelna izložba predstavlja nove Perićeve foto-tipografske radove nastale u saradnji sa istoričarkom umetnosti Milicom Perić, sa kojom izlaže od 2013. godine.

 

Tatjana Orbović

 

Aktuelni tipografski radovi nastali su dvadesetak godina nakon nagrađenog FeO2 ciklusa. Da li postoji nekakav kontinuitet?

Materijal za aktuelne i nekadašnje tipografske projekte je različit, ali kontinuitet postoji u postupku i logici stvaranja. I dalje je prisutno interesovanje za pronalaženjem autentičnih formi koje služe kao polazište za grafičko - fotografsko oblikovanje slova. Destinacija potrage te i istorijska podloga koja prati stvaranje pisama nije identična, mada oba izvorišta pripadaju polju odbačenih i napuštenih predmeta i materijala. Za FeO2 pismo, najvažniji rudnik materijala su bili otpadi i napušteni industrijski objekti. Pomalo je i paradoksalna situacija da su u tim ratnim i ranim posleratnim godinama, otpadi bili kontinuriano snabdevani otpadnim materijalom iz aktivnih fabrika (Teleoptik, Insa, Impa, Ikarus, Kron), a sada - barem kad se povuče paralela sa istim već pomenutim fabrikama, proizvodnja je delimično ili potpuno ugašena, a nekada najčešće posećivan otpad više i ne postoji. Za aktuelni rad glavno izvorište je naše vlastito životno okruženje, kao i buvlje pijace na kojima pronalazimo oštećene, pokvarene ili tehnološki prevaziđene upotrebne predmete koji ilustruju kulturu svakodnevice i iscrtavaju obrise nekog minulog vremena. I tada i sada, sve su to ”viškovi materijala”, nepotrebni za funkcionisanje u novonastalim uslovima.

 

Za razliku od jednoobraznog fonta Feo2 u novim radovima se vide razlicite kombinacije. Po kojem metodu je materijal klasifikovan?

Kao i u celokupnoj prethodnoj a potom i zajedničkoj produkciji (i to ne samo u okviru tipografskih projekata), klasifikacija i grupisanje u kategorije je važna odlika. Ovde je prisutno klasifikovanje u grupe prema materijalu (metal, plastika, karton i papir, staklo, bio-materijali…), zatim prema kontekstu odakle potiču pronađene forme - što je vidljivo i u nazivu ove izložbe, i na kraju - klasifikacija prema logici odnosno putanji koja je poslužila za dobijanje krajnjeg rešenja za grafički prikaz slova. Te tri putanje realizacije su: dokumentarna – kada se autentična forma preuzima u integralnom obliku, bez ikakve intervencije (mehaničke, hemijske) na pronađenom materijalu, zatim režijska – kada se slova na razne načine konstruišu, i na kraju – hibridan postupak, kada se na postojećim materijalima interveniše i oblikuju se slova unutar zadatih struktura koje nude ograničen broj mogućnosti. Ono što je zajedničko za sve je foto komponenta, odnosno fotografisanje pronađene/dobijene forme slova, broja ili znaka i učešće tog foto-tipografskog rešenja u svim narednim primenama pisma.

Aktuelne tipografije su nastale u saradnji sa Milicom Perić. Kako je tekao kreativni proces?

Nemamo jednu liniju stvaranja, kreativni proces je polifon. Samo polazište i pristup rada se ne razlikuju mnogo od prethodnih principa kada je nastajalo i FeO2 pismo. I u aktuelnom projektu se odvija zajednička potraga za predmetima ili se slovne forme prepoznaju u našem okruženju, ali sada ima više polemike kako doći do rešenja. Dva uma donose različita viđenja, pa tako i više predložaka od kojih se bira krajnje vizuelno rešenje.

 

Da li biste vaše tipografske radove svrstali pod likovnu ili primenjenu umetnost, u smislu tradicionalne podele na upotrebnu i nad-upotrebnu vrednost?

Ta granica je danas očekivano vrlo zamagljena. U svetu tipografije granice su se narušile i otvorila su se nova polja za eksperimentisanje još od vremena futurista, dadaista, konstruktivista, potom i fluksus pokreta, a onda sve više kako se približavamo savremenom dobu. Strogo gledano, sama tipografija pripada polju primenjene umetnosti i dizajna, i u tom smislu dobijena pisma, naročito FeO2 i PVC pismo koja imaju potpun set slova, brojeva i znakova interpunkcije, mogu biti funkcionalna i primenjena, ali zadržavajući osobenu vizuelnu komponentu koja je nezavisna od upotrebne vrednosti. Kućna tipografija je tek započeti projekat, te u okviru njega nismo ni blizu upotpunjavanju celokupnog sistema slova, brojeva i znakova. Ona za sada više funkcioniše kao celina likovnih formi koje kasnije mogu biti upotrebljene kao elementi u dizajnu. Svako slovo ima svoju širinu, oblik, stilizaciju, debljinu, težinu, dakle anatomiju slova u potpunosti određuje sâm predmet. Mi ne intervenišemo niti ga smeštamo u neke zakonitosti i okvire koje tipografi treba da imaju u vidu kada stvaraju upotrebno pismo i font. Više smo posvećeni pronalaženju i oblikovanju individualnih karaktera i vizuelnoj poetici svakog slova, nego kreiranju funkcionalnog sistema, a ne zanimaju nas ni redukcionistički parametri poput ujednačenoti, linearnosti, čitkosti. Opet, i ti parametri su fleksibilni i u polju primenjene umetnosti, u zavisnosti da li kreirate tipografsko rešenje za plakat pozorišne predstave ili za tablu sa nazivima ulica. Na kraju ipak smatramo da je postavljanje definicija šta je likovna a šta primenjena umetnost vrlo ograničavajuće i na silu uguravanje u neku od ove dve fioke smatramo prevaziđenim.

 

Kakvu bi po vama komunikaciju aktuelni radovi trebalo da uspostave sa publikom?

Mi radimo uvažavajući vlastiti unutrašnji generator stvaranja, ne proračunavajući unapred kako bi to publika mogla da percepira. Potpuna predanost vizuelnim aspektima radova, otkrivanje raznih mehanizama ”popravki” i transponovanja elemenata iz realnosti u umetnički kontekst, kod nas se dešavaju kontinuirano i svakodnevno, naročito kad imate u vidu da su nam životni i stvaralački prostor u potpunosti sjedinjeni i isprepleteni. Istrajnost, iskrenost i smelost u stvaralaštvu su komponente koje bismo voleli da publika prepozna kao važne, a da li će ih to razdrmati u sagledavanju vlastitog okruženja i ustaljenih konvencija ili pomeriti njihov ugao posmatranja – to ne možemo da predvidimo niti da oblikujemo.

 

(Razgovor sa Vladimirom i Milicom Perić vodila Tatjana Orbović)

 

Tatjana Orbović diplomirala je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu i magistrirala Teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu. Radi kao nezavisna kustoskinja orijentisana ka proširenim medijskim praksama.

 

Otvorena izlozba - KUCNA TIPOGRAFIJA - Vladimira i Milice Peric - Galerija Lucida, Beograd

 

19.04 - 02.05.2017.godine

Galerija LUCIDA

 

Cika Ljubina 11, Beograd

 

www.galerijalucida.rs

 

 

 www.facebook.com/GalerijaLucida