Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Sasa Montiljo - Artinfo u ateljeu umetnika, Zemun, Bgd, juli 2017.

Godina rođenja

09.05.1978.god. Beograd

Živi i radi

U Zemunu

Član udruženja

ULUPUDS od 2014.god. u statusu samostalnog umetnika

Sasa Montiljo

 

Rođen 1978. godine u Beogradu. Crtanje i slikanje uči kod profesora Aleksandra Lukovića – Lukijana od 2003. do 2008. godine. 
2012. godine objavljuje monografiju svojih dela.
Od 2014. godine je član ULUPUDS-a i ima status slobodnog umetnika.

 

www.montiljo.com

 

https://www.youtube.com/watch?v=qSNzDiEbLoU

UMETNOST BELE VRANE (o slikarskom opusu Saše Montilja)

 

 

 

    Krenimo od elementarne istine; još, zasad, nisam video in vivo nijedan od radova o kojima ovde sačinjavam skaz, ali moji utisci i doživljaj već su toliko stasali da ih ispisujem mirne duše. Nekoliko Montiljovih šumskih motiva postavljenih na internetu iniciralo me u red pažljivih pratilaca i pasioniranih promatrača njegovog slikarstva. U ovom video-dobu, u svetu zatrpanom vizuelnim sadržajima ne nailazi se ni lako ni često na nešto što vam oduzme dah, ne dešava se takva senzacija previše učestano ni ozbiljnim recipijentima umetnosti koji među prizorima krstare s povišenom pažnjom, a sklon sam da sebe smatram jednim od takvih.

    Umetnički svet Saše Montilja darovao me dotičnom senzacijom.

    Okupio sam dobru kolekciju njegovih slika u elektroničkom obliku, potom dobio od autora na poklon monografiju, vrhunski opremljenu i dostatno obimnu, te se tako nađoh u prilici da kompletiram izveštaj.

    Valja naglasiti da je, istini za volju, ovaj slikarski svet jedan kosmos u nastajanju, u burnom kretanju i daljnjem sazrevanju, svet koji se nadopunjuje i raspričava, tako da je njegove konačne obrise nemoguće ni naslutiti u ovom tekućem intervalu. Taj fakat moja zapažanja čini uslovnim. Drugim rečima, nalazim se u poziciji, otprilike, nekog ostrašćenog filmofila koji bi negde na pola bioskopske predstave stao prepričavati radnju kakve spiralne celuloidne vizije, veoma složene, recimo Bergmanove.  

    Uz tu uslovnost mogu da nastavim dalje.

    Jedna od opštih karakteristika Montiljovog opusa je red, odnosno raspored. Svaki prizor, usuđujem se da tvrdim sa sigurnošću, zauzima tačno mesto u poretku, kao što je slučaj sa sazvežđima motrenim sa naše zemaljske pozicije sa koje se posmatraču ukazuje, recimo, jasan oblik Corvusa, ili nekog drugog arhetipskog obličja. Montiljove slike se, naime, sklapaju u jednu mirnu kosmogoniju, čvrsto zasnovanu, lišenu slučajnosti i proizvoljnih ekscesa. Drugačije rečeno, sve je tu u skladu sa vlastitom unutrašnjom kohezijom, ili u kosmogonijskoj konstelaciji. Dakle, ni traga od haotičnosti, od koje u ovom dobu boluje mnogo šta, pa i mnogi artistički opusi.

    Setih se da je moj znameniti pesnički kolega Rastko Petrović negde zapisao, otprilike, da je svako validno ostvareno slikarsko delo jedan novi svet, celovit i zaseban, sa svojim obrascima i pravilima, svojom vlastitom smisaonošću koja objedinjuje potku strukture. Slučaj stvaralačkog areala Saše Montilja na ubedljiv način potvrđuje to zapažanje.

    Još jedna od izrazitih naročitosti ovog slikarstva mogla bi se imenovati kao oštrina, ili minucioznost, pri čemu tim pojmovima naznačavam halucinantnu bistrinu prikazanih prizora. Na prvi pogled Montilja bismo mogli odrediti kao realistu, možda kao sledbenika hiper-realizma, ali pažljivije oko brzo uoči netačnost te odrednice. Utisku kumuje izrazito zanatsko majstorstvo ispoljeno na ovim radovima. Naime, Montiljo maestrozno vlada slikarskom veštinom, naprosto odlično rukuje svojim instrumentarijumom, od linije i crteža preko kontrasta i valera, i tako redom, sve do njenog veličanstva boje. U tome je „kvaka“, razlog iz kog ovi prizori trepere nekom ultra-realnom iluminacijom. No to je magijski realizam, moram da upotrebim ovu sintagmu, odnosno da je pozajmim iz istorije književnosti, jer u opticaju nema bolje, iliti za ovu priliku tačnije.

    U rasplitanju značenja rečene sintagme krenimo najpre od pojma realnog. Postavka svake (meni dostupne) Montiljove slike zasnovana je na realitetu percepcije, naime, na njima trava je trava, sova je sova, vuk jeste upravo vuk, njegovo krzno je upravo to, a nebo je doslovno nebo. U postupku nema sfumatičnosti ni flekanja. Ni najmanjeg traga proizvoljnosti koju proizvodi nevešta ruka koja luta. Nema ovde ni nagoveštaja kakvog iskrivljenja, nigde se ne nahodi ni mrvica naive. Dakle, voda je kod Montilja doslovno mokra i fluidna a kamen je neporecivo tvrd, zbijen i mineralan, staro drvo je porozno, kanap vlaknast, sve baš onako dosledno akademski. Što, dakako, u svest odnegovanijeg posmatrača neizbežno priziva respektabilnost i dostojanstvo starih majstora, recimo mekoću i briljantnost Rembrantovog kista. Međutim, kroz isijavanje začudno izoštrenih detalja promalja se neobična pomerenost prizora, manje ili više naglašena, negde pritajena a negde pojačana do apostrofičnosti; recimo, na jednoj šumskoj slici od jutarnje rose mokra trava, izoštrena do vidljivosti svake vlati, dakle halucinantno prisutna trava je – plava, tačnije hladno fluorescentno plavičasta... i kad se bolje pogleda – zubata, ili sva od nekakvih biljnih kandži. I tu smo stupili na polje magičnog ili magijskog u sintagmi koju razmatram. Takve trave izvan ove slike nema, u naturalnom prostoru svakako ne, jasno nam je, hlad jutarnje senke u običnoj stvarnosti nema taj odblesak, niti su vlati trave, one obične, što raste po livadama realnosti, uistinu pipci nekakve biljke mesožderke. Dotična trava je zbog obeju datih odlika na ovoj slici pritajeno preteća, kao što se iza lepote ponekog prizora promalja ono nepoznato, onako kako ponor misterije zjapi iz samog obličja prividno obične jave.

    Evo da se pozabavim upravo tom slikom, kad sam je već pomenuo i načeo opis svog bivanja u tom prizoru, kretanja njime i kroz njega; to je prizor travnate zaravni nadomak obale neke vode, reke li ili jezera, posmatračevom pogledu iz datog ugla tek jedva naslutljive, koju okružuje skupina stasitog drveća, jedna su nedaleko, druga na suprotnoj obali, u izmaglici perspektive; po sredini tratine pao je krug jutarnjeg svetla koje se probilo kroz krošnje, u tom osunčanom prostoru trava je planula toplim bojama, jarosno žutom i žar crvenom, na bližem rubu toga kruga zatekao se živi stvor, sitna ptica, verujem jedna od onih krhkih pevačica, možda slavuj; ovaj slavuj je odista živ, tu je njegovo perje, tačnije – svako njegovo pero u svojoj specifičnoj teksturi, tu je i njegova gipkost, laganost, nemirna plahost, celokupna telesnost tog bića, a tu je i njegova svest; on je u napregnutom stavu, otvorenog kljuna, kao da upravo izvija svoj glas, obavlja svoj poziv na koji ga obavezuje zemaljsko svitanje. Oko mu je okrenuto ka posmatraču, pa je posmatračev susret sa tom svešću neizbežan. Ptica, rekao bih, žmirka od slasti, od neobuzdane radosti življenja, njen živahni stav izražava isto to.  

    Pejsaž, reklo bi se, pastoralna sekvenca, i šta je tu neobično, zapitao bi se neko, eventualno, ko prati ovaj opis a sliku nije sam video. Moj odgovor je: SVE. Sve je neobično. Od detalja do celine. Osim trave koja blista u čudnom kontrastu između plamteće žute i rujno crvene u onom krugu u kome je po njoj pao Sunčev zrak i sa druge strane onog iluminoznog eteričnog plavila koje iz zubate trave izbija u hladu jutarnje senke, osim te neobičnosti, dakle, začudan je i ples drveća u pozadini koje okružuje obalu mirne vode koja se naslućuje; to jeste ono naturalno, svima nam znano drveće, ali mu je na ovoj slici dodat jedan magični titraj i čudan sklad u rasporedu; prizor ovog Montiljovog obalskog drvoreda odiše nekim tajanstvenim zasebnim životom i značenjem, svojim estetizovanim prisustvom.

    Celina pak, priča je za sebe. Na ovoj slici uhvaćena je idilična raskoš i lepota šumskog prizora slobodnog od ljudskog prisustva; tu je sasvim približeno prostiranje nedirnute tišine, igra svetlosti i izmaglice u svitanje, ona skoro zaboravljena, negde zaturena nevinost početka zemaljskog dana, ono zrenje celovitog, neokrnjenog vremena kojeg se poneko među nama još uvek seća. No na ovome, kao i na mnogim drugim Montiljovim prizorima, postoji jasan trag jeze i opomene koje izmiču definiciji, naslućuje se fon lamenta nad svetom koji nestaje. Lepota koja je ovde uhvaćena u isto vreme je i bolna i veličanstvena. To je ono što ponajviše zapanjuje, jer to je, po mom poimanju, nikad pre viđen, ili barem ne na ovaj način sklopljen i prikazan spoj emocija, asocijacija, evokacija.  

    Da, zaboravio sam reći da je ptica u središtu prizora možda ipak gačak, sitniji rođak iz velike porodice vrana. Naime, kljun mu je zakučast, pomalo kukast, preteći. U tome slučaju ovim prizorom se razleže graktanje, a ne slavujeva ili carićeva pesmica. Što bi, dakako, dalo sasvim drugačiji ton toj bolnoj idili. Mada je teško odlučiti šta na slici preteže, dirljiva emanacija prikrivene tuge, ili ogromna slava trenutka trajanja. Slikar nekuda iščezava, ostavlja nas u ravnoteži sjajno sklopljene klackalice, pušta nas da budemo nasamo sa prizorom i vlastitim mislima koje on izaziva.

    Prepuštajući se kontemplaciji nad Montiljovim prizorima uočio sam takođe, i time pomalo iznenađen, da bi svaki njegov rad bilo poželjno imati na nekom od zidova u sobama u kojima boravim. Što ne bih, uzgred rečeno, mogao reći za dela nekih slikarskih veličina čiji rad izuzetno cenim, Frensisa Bejkona na primer, ili fabuloznog i meni omiljenog Hijeronimusa Boša. Prizori prvoga su mučni i grdobni, dok je kod ovog drugog združena veselost i nakaznost, čudovišnost i lepota, strava i burleska, što svet njegove vizije čini izuzetno teškim. Ljuba Popović je negde rekao kako ne može da zamisli čoveka koji bi neku od njegovih slika držao u svom dnevnom boravku ili spavaćoj sobi. Sasvim razumljivo. Daleko su prijatnije umilne fatamorgane poentilista ili Sezanove idealne nature morte, Tarnerovi pejsaži, pa i Pikasove izlomljene strukture. Onamo gde estetski domen preovlađuje – prizore čini pitkijim, prihvatljivim za svakodnevnu digestiju.

    Na Montiljovim se slikama, naravno, ne dešava tek puka estetska operacija, no važno je istaći da na njima estetičnost ne odnosi prevagu nad asocijativnim i značenjskim nivoima umetničkog dela, mada na ovim prizorima misao može i da se odmara, oko da drema ili sanjari; oni naprosto prijaju, kao da je u njima sračunata i uspostavljena dostatna mera čoveku potrebne utehe. To je još jedna enigma koju susrećem u kontaktu sa umetničkim obrascem ovog maestra. Da, mnoge njegove slike su bremenite tmurnim konotacijama, čak i onaj tihi i skroviti šumski svet, koji je, čini se, jedan od njegovih omiljenih motiva, odiše, kao što već rekoh, neskrivenom setom i drhtavom opomenom; a tek koliko apokaliptičkih reminiscencija nosi u monografiji značajno zastupljen obimni ciklus nazvan „Ambisi“. Ipak, gotovo u svaki prizor bi se čovek rado uselio i onamo boravio, makar kao posetilac, ako li ne kao trajni stanovnik.

 

    Ciklusom „Ambisi“ obuhvaćen je vizuelni obrazac ponora, golemog prostornog zjapa kao fenomena koji se retko ukazuje ljudskom pogledu, prikazao ga valjda iz svih bitnih uglova posmatranja i simboličkog značenja. Radi se, svakako, o arhetipskom domenu utkanom u kolektivno nesvesno celoga čovečanstva i svakog pojedinca. Na ovim slikama se evocira bezdan nepoznatog i strahota nespoznajnog, ali i zov neistražene dubine, ono prometejsko u antroposovoj sudbini. Moglo bi se reći da se u ovom ciklusu naslućuje prvobitno stanje, vaspostavljeno po samom nastanku sveta. Ima tu monumentalnih prizora, kao što je veličanstvena ogromnost planinskih vrhova koji se prostiru u nedogled, ili nesagledivo vodeno prostranstvo, ili zjapeći pogled sa visova i litica. No to prvobitno stanje bi moglo biti stanje sveta izmenjenog pustošenjem, kataklizmom; mnogi od Montiljovih ambisa, naime, evociraju postapokaliptičku viziju, na njima u isto vreme treperi prapočetna nevinost i strahoviti mir nakon poništenja.

    Na jednom od ambisa iz ove monumentalne skupine označenom imenom „Presek“ u prvom planu je nekakav dok ili platforma na morskoj obali; more je začudno izlomljeno, namreškano sitnim srebrnim talasima, reklo bi se da je to more koje je dramatično promenilo svoju ćud, postalo drugačije od samog sebe; nebo je nalik na nepomično olovno rešeto kroz koje strše zraci daleke zvezde, ali ta zvezda je razroka, vektori njene svetlosti su razjedinjeni, dolaze iz raznih pravaca, šibaju kao reflektori... u prvom planu, na plohi pomenute platforme, koja jeste kopno, naš svet suvozemni, čovekov i civilizacijski, rđa je izjela metalne grede, na njima je barica morske vode, ispljuvak neke minule oluje, a ta voda ne miruje nego podrhtava u koncentričnim krugovima, njen drhtaj dolazi iz središta, iz koga, gle čuda, zjapi oko, nastalo iz drhtanja vode, dakle pričina koja i ne postoji i postoji, samo neznano za koga, jer na pustošnoj obali nikog nema, i to odavno, kao što nam to ovaj prizor kazuje svakim detaljom; kroz taj uhvaćeni titraj vode drhturi ceo prizor od nekog potmulog dubinskog zbivanja. Ovo je dakle lice Zemlje, ali strahotno izmenjeno, no lepo i u toj strahoti, jer i strahote, začudo, bivaju veličanstveni prizori. Jasno je da se na ovoj slici dešava veoma složen asocijativni igrokaz, a prizor je ipak jedinstven, zenovski miran, u začudnoj ravnoteži i skladu.

    Ciklus „Mreže“, poetički je blizak „Ambisima“, i na ovim slikama osnovu takođe čini motiv veličanstveno zjapećeg prostora. Pojam mreže utemeljen je takođe u dubinama arhetipskih predstava. Na ovom proscenijumu Montiljove imaginacije učestalije se javlja prisustvo čoveka, kao pojedinca, usamljenog ili katkad u paru sa drugim pojedincem, nikad u mnoštvu; čovek u rečenim prizorima ne prisustvuje kao pasivni posmatrač, ni kao puki objekat u prostoru, on ovde nešto radi, operiše, deluje, razvlači mrežu, ponegde, čini se, radi nekakve nedokučive berbe ili ribolova. Na nekoliko slika na kojima nema ljudske figure sluti se trag čovekovog prisustva i delovanja, on je tu prebivao da bi sačinio most preko neizvesne daljine, most koji je u isto vreme i zamka, reklo bi se, a može biti i krletka, spasonosni zaštitni kavez.

    Mnoštvo je asocijacija skupljeno u svaki prizor ovog ciklusa.

    Na jednoj od slika, nazvanoj „Spletenost“, neki samotni marljivi delatnik, prikazan kao sićušna crna ljudska silueta, razvlači umršene konopce ogromne ribarske mreže, nesagledive, bez vidljivog početka i kraja; to je gomila sraslih mreža koje su sačinile ostrvo, neki čudovišni atol, iz koga su iždžikljala žilava stabla, možda onih mangrova, mučeničkih i neuništivih, koji rastu iz slanog mulja; po tim stablima, valjda još živim, mada je to neizvesno, onaj zapanjujući čovečuljak pokačio je niti te ufalčane mrsotine satkane od debelih i tankih mornarskih pajvana po kojima su pride načičkana okanca plovaka; mreža je crvena, kao splet kapilara, podseća na krvave žile, a oni plovci na žlezde i guke, sve skupa na neku organsku muku, neizrecivu; okolo je neko ugašeno more, malaksalo, indiferentno, odozgo visi nebo naklobučano sivim plihovima, i ono muklo, zaustavljeno, dakle vlada nekakva bonaca. Scena je odista nedvosmisleno postkataklizmička. Čovek koji upražnjava onu svoju sizifovski bezizglednu rabotu ipak je, začudo, bodar, marljiv, pun pouzdanja i smisla, njegov stav je protivteža beznadežnom prizoru zapetljanosti, mrtvila, košmara. Mreža fascinira svojom zamršenošću, doseže do čudne estetičnosti, blista lepotom fenomena. Isijava simbolikom goleme isprepletenosti ljudskog delanja. Upravo tu se razotkriva suštinsko središte Montiljovog umetničkog postupka, u opisanom sklopu začudno izukrštanih utisaka koji se u isti mah sukobljavaju i nadopunjuju, sačinjavaju paradoksalno jedinstvo, tim sudarom stvaraju kontrapunkt pomešanih osećanja. Sa jedne strane je strahota sveta koji je pretrpeo nepojmljivi udes, sa druge fenomenalna lepota u sklopu svega postojećeg, pa čak i kad je ono, sve što je oku i umu dostupno, već prešlo granicu nakaznosti i tragedije.

    Sa treće, četvrte, i ko zna koliko još strana sa kojih se evokacije stiču u ove prizore, uhvaćen je poneki odblesak kakve zagonetne ideje, rečite slutnje, tištanja neke emocije nepoznatog imena.

    Prizori rečenog ciklusa kao da se trude da posmatraču razotkriju kako struktura mreže odasvud projavljuje svoje prisustvo, u sasušenom rečnom koritu, u prizoru umornog osvita koji se promalja nad čupavim glavama maslačaka, u strukturi vode i vazduha, neba i zemlje, čovekovih tvorevina i delanja. Možda nam kazuje da je sve to satkano od istog prediva, iste suštine, istih struja koje sve prožimaju.

    Na slici koja se zove upravo „Mreža“, koja u sklopu rečene monografije otvara istoimeni ciklus, prizor je ovakav: u prvom, odnosno krupnom planu neki snažan čovek, sasvim približen posmatračevom rakursu, na slici vidljiv samo gornjom polovinom trupa, posmatraču okrenut leđima i potiljkom, uspravljen na nekom svome plovilu koje ne vidimo, svojom materijalnom ribarskom rukom drži za jedan kraj ogromnu mrežu koja se od te tačke širi apsolutnim morskim prostranstvom, obuhvata i nebo, i vazduh koji treperi okolo čovekove glave... ta mreža jeste od pletenih niti ali i od energetskog pražnjenja, ona je eterična, jednako astralna i imaginarna, to je mreža od koje je satkan sav svet, mreža koja taj svet drži na okupu... ona je ovde u čovekovoj ruci... to je zimski čovek, reklo bi se nekakav polarni lovac, temeljan, celcat u snazi, nimalo preplašen niti izgubljen. Na glavi mu je krznena kapa ušara, oko vrata šal, čvrsti mu torzo oklopljen grubom jaknom, na šakama krznene rukavice, primitivno sačinjene, inuitske. On je onaj koji opstaje u surovim uslovima, drži konce negostoljubivog sveta u rukama. Slutim da je taj junak alterus tvorca ovog prizora, slikarev autoportret sleđa. Prizor prostranstva pred njim je i lep i nemilosrdan, more je crno i otrovno-zeleno, bezdano i nedogledno, koliko strašno toliko i lepo, nebesa nalikuju na napola ugašeni žar preostao od neke veličanstvene paljevine koja je minula. Prizor koji nas podjednako hrabri i zastrašuje, odbija i mami, zagoneta i objašnjava.  

    Ni u jednom Montiljovom prizoru nije oslikana jednoznačnost, doslovnost, učinak plošne logike. A njegova mnogoznačnost nije ni najmanje haotična. Rekao bih da je umetnik imao sreću da umom i imaginacijom dospe nadomak riznice onih ejdetskih slika koje u višoj stvarnosti imaju savršeni poredak, gde je sve uređeno u kristalnoj strukturi značenja. Ako je tako, to bi moralo da bude veliki dar i vrednost za svakoga, naročito za likovnog stvaraoca.

    Teško se odlučiti koji od prizora među „Mrežama“ donosi vrhunac utisaka, kojom od slika bi se zaokružila igra značenja. Na nekoliko slika središnji motiv su mostovi ispleteni od pruća i trošnih dasaka, nalik su na lavirinte koji streme u nedokučivu daljinu i rasplet, možda evociraju i na čudom postojeći izlazak, na neki ovde neslutljivi ali mogući spas; verujem da svojim rečitim lavirintima umetnik asocira na spas za ljudsku vrstu, ali i za svakog čoveka ponaosob, svakog putnika kroz samotničku avanturu bivstvovanja. Na snažno dojmljivoj i zagonetnoj slici pod naslovom „Napuštena obala“ vidi se kraj jednog mosta na visokim stubovima, možda je to kraj celog puta, pri samom kraju te trošne ljudske građevine stoji neveliko zdanje nalik na mauzolej ili hram, no krhak, bled i usahnuo kao da je sveden na paučinu, na fosil korala, dok dole pri vodi, iznad površine, u kandži grana potopljenog drveta miruje mrtva mudra riba, eterična mreža svetluca preko mora i nebeskog oblačja, preko surog kamenja... pred nama u odrazu ovog prizora stoji pitanje: da li će ovako izgledati svet koji smo ostavili...

    Na slici nazvanoj „Odsjaj“ – i time bi se mogla, samo za ovu priliku, dokončati  kontemplacija o Montiljovim mrežama – sa obale strše okrljci uništene šume, nad njom se zari Sunčev sjajni pir probijajući se kroz teške oblake, a tik do obale, no ipak udaljeni, na izdvojenoj uzanoj hridi stoje ljudi, dva kompanjona koji pecaju nekim dobrim štapovima, možda majstorskim blinkerima, svoje su mamce zabacili u tok, koji je jedna divna apokaliptična reka, po čijoj površini struji, ljeska se i razigrava odblesak nebeskog žara, ili pak trag minule i nepovratne tragedije, no ovi ljudi ipak survajverski živuju na toj obali, i reklo bi se da su se snašli, prilagodili, i da nešto očekuju, neki plen, neki nastavak sveta.

 

    Ciklus pod nazivom „Duhovi šume“, inače mojoj recipijentskoj digestiji najprimamljiviji, koji se, verujem, a i sudeći po novijim radovima koje nam Montiljo čini dostupnim na društvenoj mreži, nastavlja i razgranava novim slikarskim vizijama, možda jeste baš centralni, samom umetniku najintimniji, ili tačnije: najprimereniji njegovom osećanju sveta, za njegov rad inspiracijom najbremenitiji. U ovom nizu prizora vlada, tako slutim, Montiljov najtananiji sentiment, koji bi se mogao imenovati kao nežnost prema krhkim i dirljivim izdancima postojanja, prema fenomenu bića. Na pojedinim slikama vidimo, kao centralne motive, okata šumska stvorenja; najčešće su to sove, no ponegde srećemo i vukove, gavrane, šišmiše i guštere. Nekad su sasvim približeni objektivu posmatračeve pažnje, nekad kao sićušan detalj u ambijentu koji ih okružuje, no njihovo prisustvo uvek određuje osnovni ton kompozicije. Na slikama ovog ciklusa upečatljivo i snažno prisustvuju i bića vegetativnog sveta, moćno golemo drveće i breze nežnog stasa, trave i paučinasti maslačci.

    Prethodno pominjana zanatska maestroznost ovde dolazi do punog izražaja, detalji su dati u začuđujućoj treperavoj bistrini, svetlost je dovedena do naročitog prosejanja i tananosti, senke su čulne i stvarne do opipljivosti, kolorit isfinjen do vizuelne naštimanosti u kojoj prizori iluminiraju jednim neimenljivim povišenim stanjem. U ovom ciklusu je lepota stvorenog sveta dobila potpuni zamah, mada ne izostaju ni nagoveštaji i slutnje ugroženosti tog sveta, ni mutna ali naslutljiva pretnja koja se, odnekud ili odasvud, nadvija nad neponovljivošću i krhkim sjajem prirode koja prebiva u svojoj tananoj ravnoteži.  

    Evo jednog primera; tri mlade sove, paperjasti ptići, zatečene su na tlu kako geguckaju među dugim jutarnjim senkama utihlog šumarka; u onoj su fazi rasta u kojoj je ptica još nesposobna za let, dakle u stanju apsolutne ranjivosti; ptići su ispali iz gnezda ili ih je iz nekog sigurnog skrivenog loga izmamio sjaj svitanja; naročit je rad svetlosti koja iz kontralajta ozračuje trenutak uhvaćen u ovom prizoru – sjaj nagriza okrajke perspektive u kojoj se magličasto razlivaju udaljena stabla, svetlost ozračuje netaknutu paučinu koja u prvom planu stoji među vitkim stablima šumarka, rastegnuta ispred posmatračevog pogleda čiji je rakurs u visini ljudskog rasta, kontrast senke i svetla raznoliko boji travnatu podinu koju su izdelile izdužene senke stabala, vlati trave zelene se unutar tih osenčenja, a zarudele su osunčanim žutilom i plamičastim oranžom onamo gde su izložene blesku.

    Ova slika emanira preispoljnom čistotom tananog zemaljskog sklada. Pred oči onoga koji ovaj prizor motri donet je trenutak kome čovek, ma kakav da je, može da prisustvuje jedino nekim čudom, naime, ukoliko uzmogne da se stopi sa duhom šume, tačnije – postane jedan od njenih duhova. Tri mlada šumska  duha, sove u odeći paperja, ovde predstavljaju čudo života koje uvek nanovo uspeva da se izleže iz jajeta, tog arhetipskog simbola koji predstavlja jezgro bića. Intimni trenutak animalnog sveta uhvaćen u nesvakidašnjem sjaju umetnikovog magnovenja na mene ostavlja utisak nečeg dragocenog. Onoga što se izmaklo na sam rub dostupnosti u ovom dobu čovekovog otuđenja. To uistinu jeste zaboravljeni svet, skrajnut iza margine misaonog i emocionalnog horizonta današnje ljudske jedinke. Stoga vraćanje ovakvim prizorima biva svojevrsni povratak prapočetnom impulsu koji još uvek vibrira i u našem, homo tehnikusovom jezgru. Ova, kao i ostale Montiljove slike, ima začudnu moć i preimućstvo da nas u isti mah obraduje i zamisli, ojača i gane.

    Na drugim delovima Montiljove sage o šumskom duhu, koju on i nadalje dopunjava novim prilozima, vidimo mnoge prizore granate prastare šume pune senovitog tajanstva, na nekoliko slika motiv je čestar mlade breze s čijih stabala nas motre oči ucrtane u čvorovima kore... na jednoj je džinovski platan u čijoj krošnji je vrteška nekog zaumnog ringišpila na kome se okreću figure razigranih letnjih posetilaca luna parka, onih koji su sada samo u ponečijem sećanju, već vremešnom... na jednoj neobično koncipiranoj kompoziciji slikan je let iznad vode, munjevito brz let – kao da je to prizor u oku neke ptice, možda najpre orla, koji doleće na obalu, prizor s rubova razmazan brzinom njegovog leta, a na obali, u mirnom i jasnom fokusu orlove pažnje, iz visine krošnje snažnog stabla visi jedan isključivo ljudski artefakt, tačnije specifično dečiji, naime ljuljaška, mirna, nepokretna, u kojoj nikog nema; na drugoj slici isti predmet, samo ovaj put zaljuljan, mada takođe napušten, prazan, visi sa najbliže grane gigantskog stabla, u čijem podnožju, namesto šumske stelje, vrvi neprebrojna masa ljudskih prilika, nalik na neki narodni zbor, ljudstvo stisnuto hrpimice kao na političkom mitingu ili rok koncertu – gotovo da je to mravlja ljudska rulja u zapanjujućem vrenju miliona koji se roje na površini ovog nam poznatog antropocentričnog sveta.  

    Suvišno je naglašavati da bi se o svakom od pomenutih radova mogao sročiti po jedan nezavisni esej od makar hiljadu reči, ili tiho promisliti jedna kontemplacijska minijatura. Naime, ove slike upravo toliko vrede i teže da potvrđuju znanu krilaticu o srazmeri vrednosti između slike i reči.

    U Montiljovom šumskom kaleidoskopu motiv sove se javlja najučestalije. Reklo bi se da je u imaginarijumu ovog originalnog likovnog stvaraoca ta ptica vrhovni šumski duh, ili upravo samo oličenje jedinstvenog duha šume, eteričnog, astralnog, koji emanira iz mnogih mitskih pojava skrovitog sveta divljine. Znano je da se u pojedinim drevnim mitologijama sovi pripisuju najzagonetnija svojstva, daju suštinske prinadležnosti nad tajnim znanjima, atributi mudrosti i mistike. Montiljo naglašeno studiozno uranja u likovno razotkrivanje ovog stvorenja. Na nekoliko slika pomenutog ciklusa, kao i u ciklusu pod nazivom „Anima“ koji je poetički odeljak iste inspiracije, sova je prikazana u dirljivoj, bezmalo komičnoj ljupkosti. Ovo su minuciozne studije tog mističnog bića u kojima autor odgoneta fenomen animalnog bivstva. Na par slika se potez i postupak razigrava gotovo do faze dekonstrukcije, kao da autor u obličju sove traži i nalazi univerzalni i suštastveni znak, nastojeći da likovnošću dopre do smisla odraženog u obliku, do onog nemuštog značenja koje je skriveno u srži vidljive zbilje. Rezultat je po pravilu takav da same slike bivaju jednako zagonetne koliko je to i motiv na koji su fokusirane.

    Lako je uočiti da Montiljovo slikarstvo dopire do tajanstva skrivenog iza pojavnosti, do isijavanja suštine prekrivene velom pojavnog.

    Jedna od tih zagonetnih, u misteriju fenomena zakopčanih studija je portret bele vrane koji je zaokružio moje promatranje i svojom simbolikom odredio naslov ovog jezikoslovnog prepeva dotične likovne kosmogonije. Slika je neobično stišana, pozadina prizora sva je od teksture zasenčene kore gusto zbijenih starih stabala. Na postamentu isturene grane stoji vrana, mirno balansira na jednoj nozi golemih snažnih kandži. To je albino primerak, onaj tajanstveni, koji mi je poznat jedino iz sveta mitoloških i zaumnih pojmova. Pitam se da li je takvu vranu moguće ugledati na paleti prirodnih pojava. Sumnjam da je iko ikad sreo rečenu pticu u beloj verziji, nepoznato mi je da se pominje u ornitološkim nomenklaturama; ona je, dakle, mitologema, stilska figura iz drevnog pesničkog nasleđa. Njen portretista nam je prikazuje upravo u mitološkom osvetljenju, donosi je sa naličja pojava, zaokruženu simbolikom samotnosti. Bela vrana, kao što je znano, predstavlja inverziju uobičajenog i svagdašnjeg viđenja i poimanja stvari. Ona je glasnik one mudrosti koja stoji nasuprot uvreženog ovozemaljskog, odveć ljudskog doživljaja stvarnosti. Po tome bi baš ona mogla biti umetnikov lični duholovac, onaj duh šume iz čije vizure Montiljo sačinjava svoje likovne vizije, pa mi se s toga čini opravdanim da ovu svoju pesničku kontemplaciju naslovim onako kako sam učinio.

    Stvaralaštvo Saše Montilja, i pored izmaknutosti u kojoj nastaje, ipak nije nipočem apartno naturalnom poretku, naprotiv, ono je u dubokom dosluhu sa prirodom u njenom vanvremenom miru i harmoniji. Njegova bela vrana netremično je zagledana u posmatračevo prisustvo svojim albinski plavim okom, motri blago i ljubopitljivo, poziva nas da se vratimo sopstvenoj suštini.

 

 

Momcilo Bakrac

Pisac i penik

 

 

 

DUHOVI NAŠE SOPSTVENE ŠUME

 

Da li ste ikada u šumi imali utisak da vas neko posmatra? Magnovenje pokreta, sen koja klizi pred svetlom, ruj lišća i prhut ptice kao slutnju u vrtlogu sunčevih pega?

Bojite li se šume noću? Verujete li u zlokobnost huka sove?

Hiljadu pitanja, zagonetki i tajni stoji između šume i nas. Između prirode i nas. I to je tačka na kojoj umetnik opčinjen prirodom i procesima stvaranja postaje tvorac nove realnosti nastale na drevnim verovanjima i najintimnijim snovima.

Saša Montiljo razume prirodu kao veliku knjigu stvaranja, ali i bajku satkanu od najfinije pređe snova i strahova. Montiljov ciklus „Duhovi šume“ jedinstveni je bio-magijski atlas gotovo šamanske katarze u interakciji umetnika i prirode. Hermetičan, a svegovoreći u kazivanju najtaktilnijeg i najspiritualnijeg doživljaja specifične realnosti u kojoj se prepliću objektivno i sanjano, viđeno i predskazano, Montiljo nas očarava i zastrašuje, jer nam umetničkim sredstivma pripovedi o nama samima.

Šuma to smo mi.

Hiljade duhova u travi pregoreloj od sunca, zloslutna ljuljaška na drvetu koje pleše, vuk samotnjak, crne sove i sablasno kretanje stoletnog drveća u zelenilu novog lišća. Originalan spoj fantastičnog i relanog, magična atmosfera, karakterističan postupak u konstruisanju slike i osoben kolorit. Montiljo je kadar da posmatrača prožme lepotom i strahom, radoznalošću i jezom, maestralno se poigravajući našom maštom, ali i percepcijom.

Posebno atraktivan deo kolekcije “Duhovi šume” predstavljaju sova-cepanice.Osećajući mudrost iskonskog u srcu šume, Saša Montiljo, kao neki drevni, slovenski prvosveštenik, žrec prirode, bojom očitava poruke i zavete kompleksne kosmogonije skrivene u samoj duši stabla.

Ljupke sove su refleks mnogo složenijeg značenja, a drevno verovanje o sposobnosti prirode da objavi suštinu božanskog kod Montilja dobija sasvim novu, samo njegovu dimenziju. Jer on je tihi, nasmejani posmatrač sveta prividnih pojava. Pedantan u slikarskom postupku, racionalan u kompoziciji i često škrt u figuraciji. Neizmerno okretan u sposobnosti da najfinijom paletom slika samospoznaje i strahove, čineći da duhovi naše unutrašnje šume dobiju dimenziju naročite privlačnosti.                                                                                                                                                                                                            

 

Tamara Ognjević (književnica i istoričarka umetnosti),

april 2014.

Artinfo u poseti Sasi Montilju u njegovom ateljeu u Zemunu, Bgd

 

 

06.07.2017.godine

Samostalne izložbe:

 

- 2017.god. UK "Parobrod", Beograd

- 2016.god. Galerija centra za kulturu, Mladenovac

- 2015.god. Galerija Singidunum, Beograd

- 2015.god. ,,Nevidljivi svet”,  Velika galerija SKC-a , Beograd

- 2014.god.  ‚‚Duhovi šume“, UK ‚‚Vuk Karadžić, Beograd

- 2014.god.  ,,Duhovi šume” Radul-begov konak, Zaječar

- 2012.god.  ,,Svetlost”, hol Narodne banke Srbije, Beograd

- 2011.god.  ,,Mreže”, UK ,,Vuk Karadžić”, Beograd

- 2003.god.  ,,Ambisi”, Galerija Radničkog univerziteta, Subotica

- 2003.god.  ,,Braća po moru” Galerija Geca Kon, Beograd

- 1999.god.  ,,Iz sna u san” Galerija Andergaund, Beograd 

 

Tokom 2015. godine izlaže u Nemačkoj (Neudrossenfeld i Kulmbach) kao i u Italiji,(u gradskom muzeju Đenove) na grupnim izložbama.

Predstavlja Srbiju u okviru izlozbe " Balcan Breeze" u galeriji Summart u Istanbulu 2016. godine

 

 Sasa Montiljo

 

Ulica Dobanovacka 59. st.1-Atelje

11080 Zemun, Srbija

tel:             00 381 11 102 190      

mobil:              063 86 111 91      

e-mail: s_montiljo@hotmail.com

www.montiljo.com