Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Olivera Vučinić Leko

Godina rođenja

10.10.1976 god.

Živi i radi

Novom Sadu

Srednja škola

Gimnazija

Fakultet

Fakultet likovnih umjetnosti Cetinje-slikarstvo; École supérieuredes Beaux-Arts de Tours France

U klasi profesora

Branislava Sekulića

 

Obrazovanje  

 

  • 1991. – 1995. pohađala gimnaziju „Slobodan Škerović“ u Podgorici.
  • 1995. – 1999. studirala na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju i diplomirala na slikarskom odseku u klasi prof. Branislava Sekulića. 
  • 1999. – 2001. studijski boravak na École supérieure des Beaux-Arts de Tours (visokoj školi lepih umetnosti u Tours-u, Francuska). 

  Stipendije

  • 1997.-1998.
  • 1998-1999.- stipendija u trećoj i četvrtoj godini za uspeh postignut tokom studija od Univerziteta Crne Gore
  • 1999.-2000.- stipendija za boravak u Francuskoj na École supérieure des Beaux-Arts de Tours od Ministarstva prosvete i nauke Crne Gore

   Profesionalna iskustva  

  • 2000. – stažirala na pripremi multimedijalnog umetničkog hepeninga u Asocijaciji „Association Descent – Dance“ u Tours-u (Francuska)  i sarađivala sa brojnim umetnicima Fancuske kao:Laurence Rondoni,Fred Tetard,Joelle Climence,Yannick Ines,Catherina Dameron...
  • 2000. – stažirala u Centru savremene umetnosti „CCC“ u Tours-u (Francuska) na pripremi samostalne izložbe jedne od najpoznatijih umetnica savremene umetnosti Ghada Amer (New York).
  • 2002. – 2004. – stažirala i predavala kao pripravnik profesor likovne umetnosti u OŠ u Podgorici i položila državni ispit.
  • Od 2007. god. radim na Visokoj školi strukovnih studija za menadžment i poslovne komunikacije u Sremskim Karlovcima.

   

Intimni kutak – Der intime Winkel

 

In der ŠOK Galerie, dem kleinsten Ausstellungsraum am ganzen Balkan, spinnt Olivera Vučinić-Leko zum vierten Mal ihre Fäden – rote. Oder ist es nur ein roter Faden, der sich ausgehend von einem objet trouvé, einem irgendwo übriggebliebenem Stück Holz, durch den Raum spinnt? Der Querschnitt eines alten Baumes, verwittert, unbeeindruckt.

„Der rote Faden“, den es nicht zu verlieren gilt - ein wichtiges Element der Cetinjer Kunstakademie, wo die Künstlerin studierte- wird hier in seiner Sprichwörtlichkeit aufgehoben. Denn als solcher sollte er uns von einem Beginn zu einem Ende führen, uns stringent einen Gedanken fassen lassen, sodass wir uns nicht in Nebensächlichkeiten verlieren. Genau das Gegenteil passiert hier: Fäden spinnen sich durch den Raum, lassen kaum erahnen, wo beginnen mit dem Schauen, wo sich hinführen lassen. Kein stringentes Schauen, kein stringentes Denken...

Der Grund/ die Grundlage: der offensichtliche Ursprung, das Holzbrett. Elemente verbinden sich – Luft und Erde. Luftiges (anscheinend schwebende Fäden) und Erdiges. Aber ist es, das alte verwitterte Stück Holz, wirklich die Grundlage? Etwas „Natürliches“, bereits bearbeitet vom Menschen, der Verwitterung überlassen. Der rote Faden kehrt immer wieder zu ihm zurück, bindet ihn ein in ein Gespinst, versucht vielleicht sogar seine Schwerkraft aufzuheben, ihn in das Element Luft zurückzuholen. Und umgekehrt bindet er das Element Luft immer wieder an sich. Ein paradoxes Wechselspiel, das nie zu einem geglückten Ende kommen kann.

Die Grundlage: Das Spinnen der Fäden, die Erforschung und Erfahrung des Raums. Die Künstlerin nähert sich in tage- zum Teil monatelanger Arbeit (abhängig von der Größe des Raums) an den Raum an, erforscht ihn und seine Verhältnisse. Dies bleibt das Privileg der Künstlerin, denn dem Betrachter wird der Zugang verwehrt, so scheint es, und es bedarf ein sich Bücken, um eintreten zu können. Der intime Winkel, den die Künstlerin hier erschaffen hat – Intimität, vor allem mit sich selbst - wird buchstäblich zum Maßstab des eigenen Wollens: soll ich’s wagen oder lieber doch nicht? Jedem Betrachter stellt sich die gleiche Frage unaufdringlich und doch ungelöst. Der Betrachter wird zum seriellen Zeugen.

Es scheint, als hätte die Künstlerin ihre „Aufgabe“ hervorragend gelöst, sähe man es als Herausforderung der Kunst an, Entsubjektivierungsprozesse einzuleiten, das Denken vom Alltag abzulösen und auf grundlegende Fragen hinzuweisen; dem Betrachter anzudeuten, sich und sein ihm eigenes Gespinst in seiner Fragilität wahrzunehmen. Bisher scheint es einzig der Kunst vorbehalten: den kindlichen ernsten Gedanken des Spiels weiterzutreiben. Das kindliche Spiel, das in jedem Moment seine Regeln ändern kann – sowie die Fäden jeden Moment ihre Richtung ändern können – und reines Spiel werden kann. Geht man von den Regeln der Kunstakademie aus, darf man selbst und vor allem nicht in der Kunst den roten Faden verlieren. Die Kunst ist ernstes Spiel, aber noch nicht kindlich genug. Olivera weist genau darauf hin und hebt dieses Paradigma gleichzeitig auf.

Und was passiert, wenn der rote Faden an einer Stelle durchschnitten würde? Verlockend wäre es es zu sehen, wie das Gespinst langsam, leicht zu Boden sinkt und zugleich die intimen Momente eines jeden Betrachters im Element Luft aufgehoben/aufgelöst werden – Verhältnisse entstehen.

 

Monika Heis

 

U ŠOK-galeriji, najmanjem izložbenom prostoru na celom Balkanu, Olivera Vučinić po četvrti put razapinje svoje niti - crvene. Ili je to  samo jedna crvena nit koja se razvlači kroz prostor, polazeći od jednog objet trouvé,  negde ostavljenog/nađenog predmeta? U ovom slučaju to je komad poprečno presečenog starog drveta, najeden zubom vremena, neupečatljiv.

"Crvena nit" koju ne valja izgubiti - važan element Cetinjske umetničke akademije na kojoj je umetnica studirala - ovde se ukida u svojoj doslovnosti. Jer kao takva ona bi trebalo da nas vodi od početka do kraja, da nam stringentno omogući da shvatimo jednu misao ne gubeći se u sporednostima. Međutim, ovde se dešava nešto upravo suprotno: niti se razvlače kroz prostor, jedva dajući da se nasluti gde početi gledati, kuda se dati odvesti. Dakle nema stringentnog gledanja, nema stringentnog mišljenja.

Razlog/temelj: očigledno poreklo, drvena fosna. Povezuju se elementi - vazduh i zemlja. Bestežinske, (naizgled lebdeće niti) i nešto zemaljsko. Međutim, da li je stari, trošni komad drveta stvarno temelj? Nešto "prirodno" što su ljudi već bili obradili, pepušteno zubu vremena? Crvena nit mu se uvek iznova vraća, povezuje ga u mrežu, možda čak pokušava da ukine njegovu gravitaciju, da ga podigne u element vazduha. I obratno, uvek iznova povezuje vazdušni element sa sobom. Paradoksalna naizmeničnost koja nikad ne dolazi do uspešnog kraja.

Temelj: razvlačenje niti, istraživanje i iskustvo prostora. Umetnica se približava prostoru u višednevnom - delom višemesečnom- radu (u zavisnosti od veličine prostora), istražuje prostor i njegove odnose. To ostaje privilegija umetnice, jer posmatraču je pristup zabranjen, tako izgleda, i potrebno je sagnuti se da bi se ušlo. Intimni ugao koji je umetnica ovde stvorila - intimnost pre svega sa samom sobom - postaje bukvalno merilo sopstvenog htenja: treba li da se usudim (da uđem) ili radije ne? Svakom posmatraču se postavlja isto pitanje, nenametljivo i ipak ostavljeno bez odgovora. Posmatrač postaje serijski svedok.

Čini se kao da je umetnica odlično obavila svoj "zadatak", ako se zadatak posmatra kao izazov postavljen umetnosti da uputi u procese desubjektivizacije, odvajanja mišljenja od  svakodnevice i ukaže na temeljna pitanja; da nagovesti posmatraču da opazi samog sebe i svoju sopstvenu mrežu u njenoj fragilnosti. Dosad je umetnost čini se zadržavala za sebe jednu stvar: terati dalje detinje ozbiljnu stvar igre. Dečija igra koja u svakom momentu može da menja pravila - kao što i niti svakog trenutka mogu menjati pravac - i eto čiste igre. Pođe li od pravila umetničke akademije, sam čovek ne sme izgubiti nit, a pre svega ne u umetnosti. Umetnost je ozbiljna igra, ali još nedovoljno dečija. Olivera ukazuje upravo na to i istovremeno ukida tu paradigmu. A šta se dešava ako se crvena nit na nekom mestu preseče? Bilo bi zavodljivo gledati kako mreža polagano, lako tone na tle, a u isti mah se u elementu vazduha ukidaju/raspliću intimni momenti svakog posmatrača  - nastaju odnosi.

 

Preveo Relja Dražić 

 

 

 

Artmagazin - Olivera Vučinić Leko - Instalacija

Likovni salon Kuluturnog centra, Novi Sad. Januar - februar 2007.

Instalacija "Ovaj ti" je nastavak projekta započetog tokom školovanja u Francuskoj i tamo realizovanih instalacija, kojima autorka pokušava da predstavi nematerijalno i njegove vredosti. Crvene niti kojima seče, odnosno povezuje galerijski prostor, simbolišu veze u čoveku i među ljudima.



Instalacija "Ovaj ti" je nastavak projekta započetog tokom školovanja u Francuskoj i tamo realizovanih instalacija, kojima Olivera Vučinić Leko pokušava da predstavi nematerijalno i njegove vredosti. Crvene niti kojima seče, odnosno povezuje galerijski prostor, simbolišu veze u čoveku i među ljudima, obrazujući tako prostore koji materijalizuju emocije u stvarna mesta.

Magijsko dejstvo umetničkih predmeta poznato je još od samih početaka ljudske kreativnosti hiljadama godina unazad, a kroz razvoj civilizacije u različitim epohama ono se manifestovalo kroz raznovrsne, danas veoma prepoznatljive forme. Savremeni oblici umetnosti kao performans ili instalacija takođe često u osnovi sadrže želju umetnika da sugestijom, sopstvnom koncetracijom ili akcijom prenesu na gledaoca stanje svesti, emociju, doživljaj, u čemu se, između ostalog i ogleda neprekinuta nit umetničkog stavralaštva od praistorije do danas.

Novosadska umetnica Olivera Vučinić Leko izvela je još 2000. godine, prilikom studijskog boravka u Francuskoj, umetničku ambijentalnu instalaciju "Kilometri emocija". Ovaj rad, koji je svojim dimenzijama obuhvatao preko dvadeset dužnih metara, a nastajao u vremenskom periodu od nekoliko nedelja, sastojao se od crvenih niti konca kojima je umetnica premrežila čitav prostor galerije. Ova posvećenička, koncentrisana i dugotrajna aktivnost u odabranom prostoru omogućila joj je da evocira, produbi i ujedno na slikovit način predstavi svoju mentalnu vezu sa voljenom, a fizički dalekom osobom, koja je bila inspiracija za rad.

U svome aktuelnom radu "Ovaj ti" u Novom Sadu Olivera Vučinić Leko izvodi sličnu akciju, koristeći ponovo crveni konac, stim što je u simboličnu i magijsku priču ubačena jedna daska za koju je posebno intimno i emotivno vezana (elemenat iz škole sa Cetinja) i iz koje kreće čitav splet niti. Prisutan je i niz dokumentarnih fotografija prethodne instalacije u Francuskoj, čime se pojačava snaga i vremenska dimenzija aktuelnog rada.

Crvena nit kao gradivni materijal instalacije i izražajno sredstvo nosi više simnboličkih značenja. Ona asocira na krvne sudove, život, emociju, bol. Žiža iz koje niti kreću je pomenuta daska, sa tragovima vremena i upotrebe, a čitav proces rada na instalaciji, utrošeno vreme, fizički i psihički angažman, predstavljaju značajne sastavne elemente ovoga dela, uz sve one vizuelne, koji nesumnjivo zrače i utiču na gledaoca i njegovu svest.

Rad "Ovaj ti" Olivere Vučinić Leko spada u red procesualnih ostvarenja u kojima autor sopstvenom istrajnošću, koncentracijom, ponavljanjem određenih radnji koje dobijaju karakter performansa ili rituala, izvodi složenu prostornu konstrukciju što deluje na simboličkom, sugestivnom i magijskom nivou. Time spaja same korene umetničkog stvaralaštva i tradiciju staru hiljadama godina sa savremenom umetničkom praksom, dokazujući da je čovek kao biće kroz istoriju uvek samo jedan i da je umetnikova starategija kroz istoriju uvek bila da ga uhvati u svoju kreativnu "mrežu".



Andrej Tišma

 

Olivera Vučinić Leko (1976, Vučitrn). Diplomirala na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju u klasi prof. Branislava Sekulića. 199. godine. Od 1999 do 2001. se usavršavala na Visokoj školi lepih umetnosti u Tours-u (Francuska). Tokom studija više puta je nagrađivana. Izlagala u Srbiji, Crnoj Gori i Francuskoj.

 

 

 

Nagrade

 

  • 1999. – nagrađena od strane Univerziteta Crne Gore za uspeh koji je postignut tokom studija.
  • 1999. – na četvrtoj godini studija dobitnica godišnje nagrade Fakulteta likovnih umjetnosti Cetinje iz oblasti zidnih slikarskih tehnika (prof. Nataša Đurović).
  • 1999. – nagrada Studentskog kulturnog centra Crne Gore.
  • 2002. – nagrađena za realizaciju najuspešnijeg dečijeg likovnog rada sa temom profesionalna orijentacija, od strane Zavoda za zapošljavanje i biroa rada Podgorica.

 

 

 Samostalne izložbe

 

  • 1999. – samostalni projekat (instalacija za otvaranje kulturne manifestacije „Budva Grad Teatar“)– Budva
  • 2001. –  samostalni projekat (insalacija „Kilometri emocija“)- École supérieure des

                 Beaux-Arts de Tours-Francuska

  •    2007. –Kulturni centar Novog Sada (instalacija „U mreži emocija“– Novi Sad)
  •    2010.- Olivere Vučinić Leko Intimni kutak, instalacija  21.09.2010. u 20 h u Šok galeriji

 Izlozba u toku

 

 

 

 

Grupne izložbe

 

  • 1998. – Likovna kolonija i izložba u Kotoru.
  • 1999.

-          Galerija „Gams“ – Cetinje

-          Galerija „Sue Ryder“ – Herceg Novi

-          Galerija „Forum“ – Nikšić

-          Galerija centra za kulturu – Ulcinj

-          Galerija kulturnog centra u Podgorici (likovne izložbe studenata FLU – Cetinje)

  • 2001. – Galerija École supérieure des Beaux-Arts de Tours – Francuska
  • 2007. – Međunarodna likovna kolonija „Balkane moj“ –Požarevac
  • 2007. – Gelerija „Most“-Novi Sad ,
  • 2009.-  Galerija „Podrum“-Novi Sad (Nebojša Lazić, Miloš Vasiljević, Dobrivoj Rajić, Igor  Vlaisavljević, Jelena Bjelica, Lazar Marković, Jelena Đurić, Milica Mićić Simojlović, Slobodan Knežević, Mileta Poštić, Đula Šanta, Gordana Šijački, Goran Jović
  • 2010.- Likovna kolonija u Sremskim Karlovcima

 

 

 

 

Prezime i ime:       Olivera Vučinić-Leko

         Adresa :       Ribnjak, Gornji Put 13, 21131 Petrovaradin

        Telefon :       062/42-62-44

          E-mail :       olivera.vucinic.leko@hotmail.com