Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Sasa Marjanovic - Gal. A, Bgd, Degen Gallery, Basel

Saša Marjanović

 

Rođen 1976. godine u Majdanpeku. Magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2009. godine. Na istom fakultetu 2004. godine diplomirao na slikarskom odseku. Član je ULUS-a. Živi i radi u Beogradu.

PRETVARANJE U KAMEN

Ko je Gorgona? Biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Antički mit, u kom je ovo biće poniklo, kasnije se razvio u priču o tri Gorgone, tri sestre, koje su se zvale Steno, Eurijala i Meduza, i koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Glave Gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose, u ustima su imale zube slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Meduzine bronzane kovrče. Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike nego i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Od tri sestre jedino je Meduza bila smrtna, i kasnije se jedino ona nazivala Gorgonom. Nakon što je zatrudnela sa bogom Posejdonom, Meduzu je ubio Persej, uz pomoć boginje Atine koja je na Meduzu bila ljubomorna. Persej je zastrašujuću glavu, koja je i dalje imala moć da okamenjuje ljude, predao Atini, i ona ju je stavila na svoj štitnik za grudi.
Različita doba mit o Gorgoni čitala su na različit način. Antika je u ženi nakaznih oblika videla moćno biće koje ubija ili iskupljuje; renesansa simbol čovekovog trijumfa nad zlom; epoha romantizma je u njoj videla graciozan pokret, i demonsku moć zavođenja; danas, u okviru savremenih feminističkih teorija, u Meduzi se vidi lik žene-žrtve. Mit o Gorgoni je, očigledno, vrlo podsticajan za ljudsku maštu.
Otkuda ovaj mit u središtu aktuelne umetničke priče slikara Saše Marjanovića? Umetnik u čijim likovnim  radovima do sada nismo otkrivali bitnije kulturne reference, a pogotovo ne direktno uspostavljenu vezu sa mitološkim iskustvom i jezikom mita, svoje nove radove grupisao je gotovo u potpunosti oko ovog mita. U vezi sa tom činjenicom, ali i sa načinom na koji je mit o Gorgoni u ovim likovnim radovima tretiran, iskrsava čitav niz pitanja. Jedno od njih je i ovo: koji deo ovog mita, i koje shvatanje mita, Marjanović postavlja u fokus svog umetničkog interesa? Izgleda da naš slikar izdvaja upravo onaj deo mita koji se tiče moći ovog bića da ljude pretvara u kamen.
Šta se desilo sa prethodno osvojenim umetničkim prostorom Saše Marjanovića? Kud se dedoše oni lirski temperirani crteži u kojima je umetnik vodio svoj tihi ali dosledni razgovor sa senkom, i sa svime onim što osenjuje čovekovu dušu? Gde su ona deca što sede na ivici bazena i iza bolničkog paravana, deca što hodaju polumračnim hodnicima i neosvetljenim stepeništima, čiji se likovi rastapaju u  izmaglicama; dečaci i devojčice zagledani u svoje igračke, na čijim licima se čita osećanje da iz života polako čili radost igre, i vidi spoznaja da oni polako ulaze u svet u kojem dominiraju maske i manipulacija – kako se i zove jedna od uspelijih slika našeg umetnika; svi oni mladi ljudi suočeni sa pitanjem ličnog, polnog i socijalnog identiteta? Spavači opruženi na svojim posteljama, kao da ih je neko tu zaboravio, i talasi, podignuti na površini sivog beskraja mora, koji ne znaju zašto su ovde ni ko ih je stvorio, ali se svejedno podižu i padaju...Da li je sve to nestalo?
Da li je umetnik zatvorio jednu priču, i ušao u neku novu, drugačiju priču? I jeste i nije. Vidimo u novim radovima iskorak u pravcu postavljanja čitavog niza pitanja koja se tiču kulturnog identiteta čoveka. Akvareli na kojima su prikazana deca koja sede u učionici, sa otvorenim knjigama na klupama ispred njih, označavaju ulazak u svet pun složenih pitanja. Likovi oko te dece, prikazani takođe na akvarelima, jesu likovi realnih ljudi, ali i likovi iz njihovog sećanja i njihove mašte. Ti likovi se polako oneobičavaju, odnosno obezličavaju, što je slikarski postignuto postepenim rastakanjem vizuelne kompaktnosti prikazanih lica. Znanje koje na ulasku u život stičemo dovodi ne samo do lakšeg snalaženja u životu, i ne samo do punijeg unutrašnjeg života, nego izgleda da nas upravo ono iznutra osiromašuje, i čini da unutrašnja stvarnost izgubi jasne obrise. Pogled kojim nas život od samog početka vreba jeste preteći, i može da okameni našu unutrašnjost. Otud nije nimalo čudno da pored akvarela nalazimo trodimenzionalne slike, slike koje su svoj oblik počele da menjaju tako što su ``zakoračile`` u prostor. Neka od ovih lica, koja su krenula putem transformacije, sadrže sasvim određene kulturne reference. Paja Patak, Nik Kejv, Bjork, egipatska maska, lica junaka iz pojedinih knjiga i filmova, sugerišu nam da znanje što ga stičemo – a ono je zasnovano na novoj mitologiji koju uspostavljaju kako elitna tako i popularna kultura – i slike koje unutar sebe skladištimo, prete da nas ugroze, te da od živih bića postanemo nešto nepokretno, možda baš kamen.
Priču o transformaciji likova u ovoj novoj stvaralačkoj avanturi Saše Marjanovića upotpunjavaju skulpture. Umetnik je načinio iskorak u sferi duha, postavljajući pitanja vezana za naše znanje i shvatanje sveta, ali je iskorak načinjen i u tehničkom smislu. Likovi koji su počeli da napuštaju polje dvodimenzionalnosti, i zalaze u formu trodimenzionalne slike, dospeli su do toga da u potpunosti nastane prostor, da postanu skulpture.
U središtu Marjanovićeve priče, u estetskom i u simboličkom smislu, nalazi se Gorgona. Nju okružuje grupa skulptura, i svaka od njih označava jedan oblik ``okamenjenosti``. Na ranijim crtežima i slikama Marjanovićevim, kao znak pretećeg otuđenja sveta u koji stupamo, sretali smo maske. Sada vidimo figure koje su u potpunosti deo tog otuđenog sveta. Likovi mladih ljudi liče jedan na drugi – što nije samo tehnički ustupak postupku pravljenja skulptura u terakoti, ima to i svoje dublje značenje – razlikuju se jedino njihovi postamenti. Oni signaliziraju određene socijalne uloge. Lik elegantnog mladića sa kravatom, ili nonšalantno obučenog mladića, kao i lik mladog pape (vredi primetiti aluziju na TV seriju Paola Sorentina) sugerišu da ih je pogled Gorgone okamenio, odnosno, da je njihov bogati unutrašnji svet sveden na mehaničko igranje dodeljenih socijalnih uloga. Pri tome se i samo telo pretvorilo u tvrd i beživotan oklop. U tom smislu, ova nova dela vidimo kao nastavak ranijih umetnikovih preokupacija. Strah, nesigurnost, tiha jeza, sasvim posebno metafizičko obasjanje, znano nam iz ranijih slikarevih radova, naći će mesta i u ovim novim delima. Kontinuitet je uspostavljen na još jedan način. Želje i strahovi, koje čovek od najranijeg životnog doba oseća, sa ulaskom u svet odraslih sve više se potiskuju. Nad tu oblast potisnutih slika i osećanja, nad lično nesvesno svakog od nas, Marjanović se nadnosio svojim dosadašnjim radovima. Novi radovi slikara koji je poveo razgovor sa senkom nadnose se i nad oblast kolektivno nesvesnog, o čemu svedoči posezanje za slikama mitološkog i arhetipskog karaktera.
U Marjanovićevoj interpretaciji mita o Gorgoni prisutni su takođe Atina i Posejdon, i to u obliku trodimenzionalnih slika većeg formata. Primećujemo da nema Perseja. Da li to znači da je on nestao nakon što je Meduzi odrubio glavu i predao je Atini; ili to znači da je možda posmatraču ovih radova namenjena uloga Perseja? Ostavićemo imaginaciji svakog pojedinačnog posmatrača da se tim pitanjem pozabavi.
Na jednoj ranije urađenoj slici videli smo dečaka sa rukama ispruženim ispred sebe, u gestu odbrane od nasilja koje mu se preteći primiče. Jedna od skulptura koja se nalazi u blizini Gorgone ima nečije tuđe ruke postavljene ispred lica. Kao što znamo da ni onaj dečak nije uspeo da se odbrani od nasilja što mu preti, tako i na ovoj skulpturi vidimo da te ruke nisu mogle da spreče pogled Gorgone.    
    Ovde je nešto drugo neobično. U mitskoj priči pogled Meduze je okamenjivao ljude. U priči Saše Marjanovića ljudi kao da sami sebe okamenjuju, jer na pogrešan način prihvataju znanje, pa i ono znanje koje nas vodi u prostore mitološkog iskustva, a i zato što okoštale društvene rituale uzimaju kao zamenu za stvaralačku interakciju. Čini se ovde  zgodnim poređenje između Pigmaliona i Gorgone. U priči o Pigmalionu tvorac skulpture je svojom ljubavlju i dodirima oživeo neživu skulpturu; Meduza, naprotiv, žive oblike pretvara u nežive. S jedne strane imamo san o oživljavanju neživih elemenata spoljašne stvarnosti, s druge poziv da ne pristanemo na okamenjivanje naše unutrašnjosti, da ne dozvolimo da se naša mašta okameni. Obe ove priče imaju veze sa umetničkim stvaralaštvom.
A šta pritom čini naš umetnik? On sam ``okamenjuje`` likove i prizore koje stvara, kao da je i sam u službi Gorgone, ali nas upravo time, kroz postavljena pitanja i predočeni doživljajni spektar, poziva da se odupremo okamenjivanju našeg unutrašnjeg sveta. Proces stvaranja umetničkog dela uvek je avantura; ali avantura je i doživljaj tog dela. Možemo to da osetimo i u susretu sa novim radovima Saše Marjanovića.


                                

Vojislav Karanović

Otvorena izlozba - Sase Marjanovica kao i nova galerija - Galerija A, Beograd i Degen Gallery, Basel

 

01.06.2019.godine

Nagrade:

 

 

2010. GRAND PRIX  X međunarodnog bijenala umetničke minijature, Gornji Milanovac

2000. Nagrada FLU za najbolji crtež

Samostalne i grupne  izložbe:

 

 

2018. Retrospektivna izlozba, Andricev venac 2, Beograd

2016. Galerija Rima, Kragujevac

2014. Galerija Kolarčevog narodno univerziteta, Beograd2014.

2014. III medjunarodno bijenale akvarela, Galerija A, Beograd

2013. Moderna Galerija, Akt u savremenom srpskom slikarstvu, Valjevo

2013. Post project, Room 306, Tokio, Japan

2013. STEP 09, Milano, Italija

2012. Medjunarodna izložba crteža, Lozana, Švajcarska

2012. Medjunarodno bijenale mladih Muzej ,, Danubiana“, Bratislava, Slovačka

2011. XIV Prolećno anale, Čačak

2011. Galerija ULUS, Beograd

2011. Galerija Dar-mar, Beograd

2010. Smotra umetnosti"MERMER I ZVUCI", Galerija 99, Arandjelovac                                                                                                                                                                                                          2009. Galerija FLU, Beograd

2009. Galerija Uroboros, Beograd

2006. Galerija  KNU, Beograd